Popio je poslednji gutljaj Nesa iz šolje. Iako je bio vreo dan, topla, umirujuća šolja kafe je bilo upravo ono što mu je trebalo da opusti napete živce. Sedeo je ispred uklkjučenog kompjutera i birao pesme za plejlistu.
Prva pesma koja mu je pala na pamet je bila Karma Chameleon. Predivno modulirani gals Boj Džordža je jedna od onih stvari koju ne možete tek tako da ignorišete, a u njegovom slučaju je nosio i uspomenu na jedan jako težak i skup period njegovog života.
Želeo je da čuje Džez. Čisti, izvorni džez. Pustio je par stvari Artija Šoa, Reja Čarlsa, Frenka Sinatre i Armstronga. Delikatni tonovi klarineta, basa i trube su ispunjavali njegovu neurednu sobu. Sobu punu promaje i bez prostora.
Pogled mu je pao na knjige i časpoise koji su već po stotinu puta bili pročitani, a sada su doprinosili haotičnosti njegovog parčeta slobode, ležeći na zemlji. Maxim, CKM, Politikin zabavnik, Logika za treći razred i Ultimate Spider - Man su bili pod pretnjom da budu pocepani. Uostalom, mislio je, niko ne bi za to mario, pogotovo ne ja. Već svaki znam napamet. Setio se kako je probdeo budan prethodnu noć misleći na njih. Na sve njih koji su mu se poput neke bukagije stegli za srce i na njih koji su verovatno sada, mislio je cinično, razmenjivali bakterije sa svojim Soul mates- ima preko usta. Setio se da mu je i tada došla jedna misao, koja, kako peva Frenk, dolazi u sitne sate. Pomislio je: Da li i ONA viđa nekoga? Da li ona misli na njega i da li će ga se setiti tamo, na udaljenim mediteranskim mondenskim plažama? Ne bi joj bio prvi put da se ne seti. Već je mnogo puta osetio ukus nezrelog oraha kada bi je video sa nekim drugim. I upoznavao ih je. Upoznavao je mladiće čije ruke sigurno nisu bile čvršće od gumenih rukavica. Upoznavao je mladiće koje bi vrlo lako uporedio sa Kaponeom u najboljim danima. I sve ih je redom mrzeo, mrzeo je njenu želju da ga napravi tako nesrećnim i mrzeo je to što ju je voleo, slepo voleo.
Ustao je od kompjutera i otišao da pogleda da li je ostao još neka Nirvana od sinoć u frižideru. Nije prešao ni da koraka, a bosim malim prstom na nozi je jako udario o pojačalo koje je još mirisom odavalo da je novo, a koje je već bila zadnja rupa na svirali u njegovom umu. Duboko u duši, želeo je da prikači svoju bas gitaru na pojačalo i da odsvira, bar još jednom, Oh yeah od Chickenfoot. Međutim, njegov um je imao primat u odnosu na njegovu dušu u tom trenutku. Mislio je na nju i pouzdano je znao da nikada u životu, pa čak ni kada je bio hemijski podignut, nije želeo ništa više na svetu. Želeo je samo nju.
Na mobilini mu je stigla poruka: Fudbal u školskom u 5 sati. Pomislio je da je to jedina čitava stvar tog leta, pored čitanja, kojoj je mogao da se prepusti i da je bar nakratko zaboravi. A onda se setio kakve mu je probleme doneo fudbal u životu i šta je sve odneo iz njegovog života. Pustio je Strawberry Fields Forever i tiho pevušio uz Džona. Nešto mu se steglo u grlu i učinilo da pomisli na to kako već godinama nije napisao nijednu poetsku ili stvaralačku reč. Nije ni odsvirao nešto melodično i ritmično. Pomislio je na to da je dušu prodao za čorbuljak lažne, slatke izmaglice sreće u aktivnostima vršnjaka. Bilo mu je muka od ovakvih misli i čeznuo je, odjednom, za snom.
Sve te tamne misli koje su se bez razloga kovitlale u njemu, bile se poput Simbiota - parazitskog organizma koji je potpuno zavisan od domaćina. Simbiot je uzimao sve lepe stvari koje bi video, čuo ili pročitao i dodao bi u svaku dozu tame, tuge i misao na nju. A on nije uspevao da se otrese tog simbiota i osećao je da će isti parazitirati u njemu sve dok, jednaki, ne budu napustili ovaj svet.
Prva pesma koja mu je pala na pamet je bila Karma Chameleon. Predivno modulirani gals Boj Džordža je jedna od onih stvari koju ne možete tek tako da ignorišete, a u njegovom slučaju je nosio i uspomenu na jedan jako težak i skup period njegovog života.
Želeo je da čuje Džez. Čisti, izvorni džez. Pustio je par stvari Artija Šoa, Reja Čarlsa, Frenka Sinatre i Armstronga. Delikatni tonovi klarineta, basa i trube su ispunjavali njegovu neurednu sobu. Sobu punu promaje i bez prostora.
Pogled mu je pao na knjige i časpoise koji su već po stotinu puta bili pročitani, a sada su doprinosili haotičnosti njegovog parčeta slobode, ležeći na zemlji. Maxim, CKM, Politikin zabavnik, Logika za treći razred i Ultimate Spider - Man su bili pod pretnjom da budu pocepani. Uostalom, mislio je, niko ne bi za to mario, pogotovo ne ja. Već svaki znam napamet. Setio se kako je probdeo budan prethodnu noć misleći na njih. Na sve njih koji su mu se poput neke bukagije stegli za srce i na njih koji su verovatno sada, mislio je cinično, razmenjivali bakterije sa svojim Soul mates- ima preko usta. Setio se da mu je i tada došla jedna misao, koja, kako peva Frenk, dolazi u sitne sate. Pomislio je: Da li i ONA viđa nekoga? Da li ona misli na njega i da li će ga se setiti tamo, na udaljenim mediteranskim mondenskim plažama? Ne bi joj bio prvi put da se ne seti. Već je mnogo puta osetio ukus nezrelog oraha kada bi je video sa nekim drugim. I upoznavao ih je. Upoznavao je mladiće čije ruke sigurno nisu bile čvršće od gumenih rukavica. Upoznavao je mladiće koje bi vrlo lako uporedio sa Kaponeom u najboljim danima. I sve ih je redom mrzeo, mrzeo je njenu želju da ga napravi tako nesrećnim i mrzeo je to što ju je voleo, slepo voleo.
Ustao je od kompjutera i otišao da pogleda da li je ostao još neka Nirvana od sinoć u frižideru. Nije prešao ni da koraka, a bosim malim prstom na nozi je jako udario o pojačalo koje je još mirisom odavalo da je novo, a koje je već bila zadnja rupa na svirali u njegovom umu. Duboko u duši, želeo je da prikači svoju bas gitaru na pojačalo i da odsvira, bar još jednom, Oh yeah od Chickenfoot. Međutim, njegov um je imao primat u odnosu na njegovu dušu u tom trenutku. Mislio je na nju i pouzdano je znao da nikada u životu, pa čak ni kada je bio hemijski podignut, nije želeo ništa više na svetu. Želeo je samo nju.
Na mobilini mu je stigla poruka: Fudbal u školskom u 5 sati. Pomislio je da je to jedina čitava stvar tog leta, pored čitanja, kojoj je mogao da se prepusti i da je bar nakratko zaboravi. A onda se setio kakve mu je probleme doneo fudbal u životu i šta je sve odneo iz njegovog života. Pustio je Strawberry Fields Forever i tiho pevušio uz Džona. Nešto mu se steglo u grlu i učinilo da pomisli na to kako već godinama nije napisao nijednu poetsku ili stvaralačku reč. Nije ni odsvirao nešto melodično i ritmično. Pomislio je na to da je dušu prodao za čorbuljak lažne, slatke izmaglice sreće u aktivnostima vršnjaka. Bilo mu je muka od ovakvih misli i čeznuo je, odjednom, za snom.
Sve te tamne misli koje su se bez razloga kovitlale u njemu, bile se poput Simbiota - parazitskog organizma koji je potpuno zavisan od domaćina. Simbiot je uzimao sve lepe stvari koje bi video, čuo ili pročitao i dodao bi u svaku dozu tame, tuge i misao na nju. A on nije uspevao da se otrese tog simbiota i osećao je da će isti parazitirati u njemu sve dok, jednaki, ne budu napustili ovaj svet.
